Otac je upravo pružio ruku da ugasi lampu na natkasni kad su se u predsoblju začuli tihi, brzi koraci. Mali šestogodišnji sin polako je otvorio vrata, ušao i stao pored kreveta.“Šta je sine, šta ti treba?“ „Ništa tatice, samo sam hteo malo da porazgovaram sa tobom.“ Otac je podigao pokrivač i mali je vešto uskočio u krevet i legao pored oca. Trenutak je ćutao a zatim rekao: „Znaš tata, bio sam tako srećan danas kada sam te pred lavovim kavezom držao za ruku.“ „A tako, zar si se bojao sine?“ nastavio je otac. „Samo malo.“odgovorio je sinčić. Nakon kratke tišine nastavio je glasom u kome se osećalo duboko zadovoljstvo. „Tata, zar nismo lepo dan proveli zajedno?“ „Kako da ne.“ odgovorio je otac. Mali je zagrlio oca snažno, zatim odgurnuo pokrivač, iskočio iz kreveta i brzo otišao u svoju sobu. Odmah zatim već je mirno spavao, ali otac je još dugo vremena ostao budan i razmišljao kako mu je sin pokazao koliko je važno da više vremena posveti svojoj porodici.

Izlet u zološki vrt se planirao već duže vremena, ali se uvek nešto dogodilo što ih je u tome sprecilo. Konačno su danas proveli celi dan na svežem vazduhu, posetili zološki vrt i dugo šetali. Dan je brzo prošao, svi su bili umorni ali su se srećni vratili kući. Koliko je taj mali zajednički izlazak svima doneo toliko radosti. Često čujemo starije ljude kako govore da im je žao što deci nisu posvetili više pažnje i pritom dodaju: „kada bi smo još jednom mogli da počnemo iz početka mnogo više vremena bismo provodili sa svojom decom. Trudili bismo se da mnogo češće budemo zajedno.“

Da li nas misli nekada povedu da razmišljamo kako danima nemamo vremena za svoju decu, suprugu ili supružnika. Treba da se trudimo da se oslobodimo svojih često nepotrebnih obaveza i da se posvetimo porodici. Često se govori da je porodica u krizi, ali krize nebi bilo da se ujedinjenju članova porodice pokloni više vremena. Kad bi se više vremena provodilo u razmišljanju da jednji drugima priredimo što više srećnjijih trenutaka. U tome je ujedno jedini izlaz i porodične krize ako nas je već zahvatila. Svi mi imamo velike i ambiciozne planove, svi bi mi hteli toliko toga da steknemo, i u toj neprekidnoj trci za blagodatima koju nam pružaju sve noviji i noviji izumi savremene tehnologije danima ne uspevamo da provedemo nekoliko ugodnih trenutaka sa svojim porodicama. Zar je onda čudno što se javljaju nesporazumi i sukobi među roditeljima i ponor nerazumevanja izmedju njih i dece? Sve je manje porodica koje se okupljaju na zajednicku diskusiju i pri tome da razmene mišljenje, da ispričaju jedni drugome ono što im se tog dana dogodilo, da se malo našale i tako da okuse međusobnu bliskost i da se opuste psihički i osveže duhovno. Vreme pre odlaska na spavanje je vrlo prikladno da se razvije i učvrsti osećaj porodične povezanosti. Jedan mladić je rekao: „Medju najlepšim uspomenama iz svog detinjstva ubrajam trenutke pre spavanja kada je majka sedela kraj nas i pričala nam nešto lepo ili nam čitala.“ Roditelji moraju da nadju vremena da se s decom malo poigraju ili da ih nauče neku novu igru. Nezaboravni su trenutci provedeni u zajednici na nekom izletu u prirodi, vreme provedeno u sedenju uz neku logorsku vatru ili bacanju kamenčića u vodu. Dragoceno je vreme koje smo iskoristili da s decom posetimo neko istorijsko mesto, da odemo u muzej, izložbu, koncert i slično. Sve su to prilike da roditelji razgovaraju sa svojom decom, da ih nenametljivo poučavaju, da nadju rešenje njihovim malim problemima. Male porodične svečanosti takođe razvijaju duh jedinstva, drugarstva među članovima prodice. To su rođendani, proslave uspešno položenog ispita, dočekivanje nove godine i tako dalje. Za vreme godišnjeg odmora ne preduzimajte duga kružna putovanja koja i vas i decu čine nervoznima. Bolje je izabrati neko spokojno mestašce bez mnoštvo turista i prometne buke ili čak ostati kod kuće. Da bi se čovek dobro odmorio važniji je dobar duh i porodica, spokojstvo i sreća zajedničkih trenutaka od zaglušujuće buke mondenih mesta za zabavu. Roditelji se ne smeju zavaravati da će skupoceni pokloni nadomestiti vreme koje nisu proveli sa svojom decom. Ima dece koja često dobiju vredne poklone a opet se osećaju zapostavljena i nevoljna. Zašto? Zato što su deci potrebni roditelji, a ne pokloni. Duboko u srcu deteta usađena je težnja za ljubavlju i nijedan poklon ne može da ga zadovolji. Ljubav je nezamenljiva. Šta je dakle porodično jedinstvo? To je ljubav, to je vreme koje odvajamo jedan za drugog, to su zajednički izleti, zajedničke igre, to su zajednicki planovi, to su zajednički problemi, to su zajedničke radosti i osećaj da se možete čvrsto uhvatiti za nečiju ruku kad osetite strepnju i nesigurnost, da niste sami kad vam je pomoć potrebna, da će vas neko uteštiti kad ste žalosni da će te s nekim podeliti radost. Sve to sačinjava jednu porodiču srećnom a decu ponosnom što joj pripadaju.