Dok sam sedeo u mojoj kancelariji, upravo sam imao jednu malu pauzu. Želeo sam samo petnaest minuta da imam za sebe. Zatvorio sam oči i želeo sam u tišini da razgovaram sa Bogom i da Ga zamolim za mudrost u mojoj službi. Odjednom je jedna žena tiho otvarila vrata i prestrašena se zaustavila  na pragu.

       „Ja sam tako zbunjena i slomljena! Ja mislim da ja samo pričam, a ipak činim ono što je pogrešno“, govorila je tako grcajući. „Ja znam, kada bih imala bolji odnos s Bogom, sve bi bilo drugačije“. Suze su prekidale njen glas. Shvatio sam njenu brigu. Takvi vapaji za pomoć nisu retki. Iz toga se jasno može prepoznati očajanje i potreba za pomoć.

Da li je hrišćanstvo jedna vrsta osiguranja protiv briga i boli? Zar nije sam Isus morao patiti pod pritiskom boli, zar nije i On bio odbačen i izdan? Zar nije i On sam osećao tugu i obeshrabrenje? Ukoliko u porodici postoje poteškoće u zajedničkom životu, da li to mora biti znak da u odnosu članova porodice sa Bogom nešto nije uredu?

Brak treba da bude od Boga jedna blagoslovena zajednica, gde muž i žena nemaju tajne jedno od drugoga, kroz to brak postaje jedan mali deo „raja na zemlji“. Bračni drugovi su tu jedno za drugo. Osećanje zajedničkog pripadništva im poklanja snagu, mir i sigurnost. Njihov dom je njihov „zamak“, bedem zaštite u odnosu na spolja­šnje uticaje i opasnosti, gde svi članovi porodice stoje jedan uz drugoga i gde svako nalazi razumevanje.

To je jedna idealistička predstava, i ko zaista živi u jednoj takvoj porodici, taj je u zavid­nom položaju. Ko stremi ka jednom takvom cilju i teži za tim a to nije uspeo da postigne, osećaće se krivim, potištenim i pomalo beznadežnim. Pitaće se: „Šta ja radim pogrešno?“

U zapadnim industrijaliziranim zemljama praktikuje se „ženidba iz ljubavi“. Često izlazi na površinu da dva mlada ljudska bića koja se sjedinjuju za brak dolaze iz porodica koje imaju sasvim različitu pozadinu. Kako treba da se postave ovo dvoje mladi kada ustanove da njihov porodični život ne odgovara toj idealnoj pred­stavi (shvatanju)? Različito poreklo, donosi sa sobom i različItu predstavu o porodici. Vredno­sti imaju različito značenje i osećanja se kod jednog bračnog druga ispoljavaju na drugačiji način nego što je slučaj kod drugoga. Predstave o zajedničkom životu su potpuno različIte i ništa ne doprinosi tome da se razumevanje zajedničkog života produbi. 

Do čega dolazi kada se ustanovi da se ideal ne može postići?

        Jedan veći broj ljudi pokušava da uzdigne svoju samosvest, čitajući literaturu o međuljudskim odnosima ili pak prisustvuju seminarima o braku. Isto tako i razne crkve nude  porodično orijentisane  programe.

Kada je Isus bio umoran, on je potrebovao društvo ljudi. Nalazio ga je u domu Lazara. Tu je on uvek rado bio primljen i zbrinut. Njegove reči su tamo bile prihvaćene i padale su na plodno tlo.

       Svi mi, kao i Isus imamo potrebu za jednim spokojnim mestom, i ponekad mora jedan hrišćanski savetnik ispuniti ovu prazninu. Vrlo često neki hrišćani odbacuju da se povere nekom savetniku za brak i porodicu  jer oni u tome vide jedan znak nedo­statka vere. Neki to smatraju duhovnom slabosti ako imaju potrebu da traže savet jednog pastora ili neke odgovarajuće ličnosti.

       Mnogi hrišćani uvek polaze od toga, da vera daje silu za rešavanje porodičnih poteškoća i duševnih problema, i ako to nije slučaj, onda je to znak našeg nedos­tatka vere. Biti hrišćanin ne znači biti oslobođen svih neugodnih iskustava koje doživljavaju svi ostali ljudi. Mi ne smemo očekivati da smo mi sada biti imuni na sve nesporazume, nesreće, bolesti i nevolje.

Frojdova teorija o seksualnosti utiče na mnoge hrišćane da odbace sve što je u vezi sa psihologijom. Neki hrišćni naginju tome da u strahu odbace svako profesionalno savetovanje. Ali u nauci o ljudskoj duši, psihologija sadrži veliki deo istine. Jedna istina ne može opovrgnuti drugu istinu, tako polazeći od toga, da jedan psihički nezdravi odnos je isto tako dokaz da i duhovno nešto nije u redu.

Jedan hrišćanin nema razloga za uznemirenje ako se obrati jednom hrišć­anskom psihologu. To je isto tako kao kad traži pomoć jednog lekara prilikom preloma noge. Tražiti pomoć jednog hrišćanskog stručnjaka zbog porodičnih (bračnih) problema, je isto tako bezopas­no kao i tražiti pomoć od stručnjaka za bilo koji drugi prelom. Ko ima dovoljno hrabrosti da se za svoje probleme obrati jednom dobrom savetniku, od toga će i on imati koristi i njegova porodica.

Marta se pribrala. Sedela je predamnom u fotelji iako je još uvek plakala. No, ja sam bio siguran, pošto je ona bila ovde, to je ukazivalo na to, da je ona imala dobru volju, da uradi najbolje što je u njenoj moći.

U  toku sledećih sedmica ona je naučIla kako da svom mužu otkrije svoje želje i svoje probleme a da ga pri tome ne napada i ne grdi. Na početku, on nije pokazivao neki interes da prisustvuje savetovanju zajedno sa svojom suprugom, ali kada je primetio prome­nu u stavovima svoje žene, uskoro je sam doborovoljno došao s njom. Oni su oboje bili ozbiljni i imali su iskrenu želju da se njihov brak održi i bili su spremni da uče. Nji­hova ljubav je rasla i što se njihov odnos poboljšavao s time je veće bilo i njihovo razumevanje Božje ljubavi i oproštenja. Bilo je vrlo uzbudljivo posmatrati njihov duševni i duhovni rast. Njihov brak je zaista postao jedan divan trougaoni odnos sa Bogom.

David Bibulović

 *****