Vikanje u braku deluje ponižavajuće

Da li ste ikada vikali na psa? Dok ste vikali na njega mogli ste zapaziti kako se povlači od straha, kao da će uskoro biti udaren? Ton kojim izgovaramo reči, podjednako je važan, ako ne i važniji od onoga šta smo rekli. Na primer, reči “volim te“ mogu imati sasvim drugačije značenje ako su izgovorene upitnim tonom, podrugljivo ili vikanjem.
U Efescima, 5. poglavlju, pre nego što je posavetovao bračne drugove koliko je važno da muževi vole svoje žene kao što ih i Hristos voli, i žene da budu poslušne svojim muževima, Pavle komentariše zdravu atmosferu u domu. On govori da bračni drugovi trebaju biti ispunjeni Duhom Svetim i da trebaju govoriti jedno drugom u psalmima, himnama i duhovnim pesmama i da budu zahvalni Bogu na svemu.
Rodovi Svetoga Duha su ljubav, radost, mir, strpljenje, ljubaznost, dobrota, vernost, blagost, samosavladavanje. Nijedan od ovih rodova se ne mogu razviti ako bračni drugovi viču jedan na drugoga. Umesto toga, kada imate nešto važno da prenesete, snizite svoj glas, molite Boga da vam pomogne da to kažete u mirnom duhu. Nasmešite se i staloženo kažite šta vam je na umu. Kada to uradite na taj način, biće to muzika za uši vašeg muža ili žene i uzdići će njegov ili njen duh. Ako nam se ipak desilo da smo zbog umora, iscrpljenosti ili posebnog psihičkog stanja vikali, skupimo hrabrosti i molimo za oproštaj. Zašto? Zato što vikanje uvek izaziva osećaj ponižavanja kod onoga na koga se viče. Bračni drugovi ne bi smeli nikada zaboraviti da se u jeziku krije velika snaga delotvorne moći na dobro ili zlo.
„Tako je i jezik maleni ud, a koliku samo štetu može nanijeti. Velku šumu može zapaliti jedna iskrica. Jezik je poput plamena. Pun je zloće i truje svaki dio tijela. A jezik se zapaljuje od samog pakla i može naše živote pretvoriti u goruću buktinju uništenja i propasti.“ (Jakovljeva poslanica 3,5.6.) (Novi Zavjet živim riječima)