Kako sačuvati bliskost sa roditeljima, a bračnom odnosu dati mesto koje mu pripada
Stupanjem u brak ne povezujemo se samo sa osobom koju volimo. U naš zajednički život, posredno ili neposredno, ulaze i dve porodice, različite navike, očekivanja i načini pokazivanja privrženosti. Kada su odnosi zdravi, šira porodica može biti dragocena podrška. Kada granice nisu jasno postavljene, ona može postati izvor napetosti, razočaranja i sukoba.
Kada se dvoje ljudi venčaju, lako je poverovati da je za uspešan brak dovoljna njihova međusobna ljubav. Međutim, svaki partner u zajednički život donosi i svoju porodičnu istoriju: odnose sa roditeljima, porodične običaje, praznične rituale, očekivanja, materijalne obaveze i ustaljene načine donošenja odluka.
Zbog toga se ponekad kaže da se čovek ne venčava samo sa voljenom osobom već, u izvesnom smislu, i sa njenom porodicom. Roditelji, braća, sestre i bliski prijatelji mogu biti velika podrška mladom paru. Ali ako pokušavaju da upravljaju njihovim odlukama, zauzimaju strane u sukobima ili zahtevaju da zadrže nekadašnje prvenstvo, tada odnos koji bi trebalo da pomaže počinje da opterećuje brak.
Bliskost mora dobiti novi oblik
Stupanje deteta u brak predstavlja veliku promenu i za roditelje. Dotadašnja bliskost ne mora nestati, ali mora dobiti novi oblik. Roditelji više nisu najvažnije osobe sa kojima njihovo odraslo dete deli svaku brigu, donosi svaku odluku ili provodi svaki praznik.
To za mnoge roditelje nije lako. Mogu osećati da gube deo mesta koje su godinama imali u životu svog sina ili ćerke. Takva osećanja su razumljiva. Ipak, zdrav odnos zahteva prihvatanje činjenice da je nastala nova porodica i da bračni partner sada zauzima prvo mesto među bliskim ljudima.
Emocionalno osamostaljivanje ne znači prekid odnosa sa roditeljima, nezahvalnost ili ravnodušnost. Ono znači sposobnost da odrasla osoba voli i poštuje roditelje, a da ipak samostalno donosi odluke zajedno sa svojim supružnikom.
Bračni drug treba da bude prvi sagovornik
Problem nastaje kada muž ili žena svoje najvažnije emocionalne potrebe počnu prvenstveno da zadovoljavaju u odnosu sa roditeljima, a ne u braku. Na primer, supruga može o svim teškoćama najpre razgovarati sa svojom majkom zato što smatra da muž ne pokazuje dovoljno interesovanja. Muž, sa druge strane, može ostati toliko povezan sa roditeljima da sa njima razmatra odluke koje bi prvo trebalo da donese sa suprugom.
U oba slučaja drugi partner može osećati da je zanemaren, potisnut ili isključen. Naročito je štetno kada se pojedinosti bračnih nesuglasica redovno iznose roditeljima. Oni će, sasvim prirodno, pokušati da zaštite svoje dete, ali će im kasnije možda biti mnogo teže da oproste i zaborave ono što su čuli nego samim supružnicima.
Zato bi bračni drug trebalo da bude prvi sagovornik o pitanjima koja se tiču braka. To podrazumeva otvoren razgovor, spremnost da se sasluša druga strana i zajedničko donošenje važnih odluka. Savet roditelja može biti koristan, ali ne bi trebalo da zameni razgovor između muža i žene.
Zajednički život zahteva još jasnije granice
U mnogim sredinama više generacija živi pod istim krovom. Razlozi mogu biti tradicija, stambene okolnosti, finansijske potrebe, bolest ili briga o starijim članovima porodice. Takav način života može doneti sigurnost, praktičnu pomoć i snažan osećaj zajedništva.
Ipak, zajednički život pod istim krovom ne znači da svi članovi porodice treba da učestvuju u svim bračnim odlukama. Mužu i ženi potrebni su privatnost, vreme nasamo i sloboda da oblikuju sopstveni način života. Roditelji i drugi ukućani ne bi trebalo da presuđuju u njihovim raspravama, proveravaju svaki njihov korak ili određuju kako će vaspitavati decu, trošiti novac i organizovati vreme.
Što je fizička blizina veća, to dogovorene granice moraju biti jasnije. Te granice ne moraju biti hladne ni neprijateljske. One mogu biti izražene mirno, ljubazno i sa uvažavanjem svih članova porodice.
Pomoć koja dolazi sa skrivenom cenom
Roditelji često pomažu odrasloj deci čuvanjem unuka, plaćanjem stanarine ili računa, pozajmicama i drugim oblicima podrške. Takva pomoć može biti dragocena. Međutim, ponekad ona postaje neizgovorena dozvola za mešanje u život bračnog para.
Ako roditelji finansiraju stan, mogu smatrati da imaju pravo da odlučuju kako će biti uređen. Ako redovno čuvaju decu, mogu očekivati da određuju način njihovog vaspitanja. Ako neprestano rešavaju probleme mladog para, mogu nastaviti da se prema svom odraslom detetu ponašaju kao da ono nije sposobno da vodi sopstveni život.
Zato bi svaki par trebalo iskreno da se zapita: da li pomoć koju primamo ima cenu koja ugrožava našu samostalnost i međusobni odnos? Ponekad je mudrije odreći se određene pogodnosti nego dopustiti da ona postane sredstvo pritiska ili kontrole.
Kako postaviti granice bez povređivanja
Postavljanje granica ne zahteva svađu, optuživanje niti prekid odnosa. Najbolje je da se supružnici najpre međusobno dogovore šta žele da promene. Nakon toga bi svako, po pravilu, trebalo da razgovara sa svojom porodicom. Tako se smanjuje mogućnost da roditelji dožive zeta ili snahu kao osobu koja im „oduzima” sina ili ćerku.
Granice treba izraziti jasno i smireno. Umesto: „Vi se stalno mešate u naš brak”, može se reći: „Cenimo vašu brigu i savet, ali ovu odluku želimo da donesemo nas dvoje.” Umesto: „Ne dolazite više nenajavljeni”, bolje je reći: „Mnogo nam znači što želite da nas vidite, ali vas molimo da se prethodno dogovorimo oko vremena posete.”
Poštovanje ne znači pristajanje na svaki zahtev. Moguće je reći „ne” ljubazno, bez omalovažavanja i dugih opravdanja. Jasna i mirna poruka često je zdravija od nevoljnog pristanka posle kojeg ostaju ljutnja i ogorčenost.
Kada roditeljski savet može biti koristan
Iskustvo starijih članova porodice može biti dragoceno, naročito kada savetuju nepristrasno, bez pritiska i bez omalovažavanja jednog od supružnika. Dobar savet podstiče bračni par da razgovara i samostalno donese odluku; loš savet produbljuje podelu, stvara savezništvo protiv partnera ili zahteva slepu poslušnost.
Roditelji bi trebalo da stoje uz bračni par, a ne između supružnika. Njihova uloga nije da upravljaju brakom svoje dece, već da budu izvor sigurnosti, mudrosti i podrške kada im se odrasla deca obrate.
Naravno, postoje situacije u kojima ćutanje nije primereno. Ako postoje nasilje, ozbiljno ponižavanje, zavisnost ili ugrožavanje bezbednosti, potrebno je potražiti stručnu pomoć i podršku pouzdanih osoba. Zaštita zdravlja i bezbednosti ima prvenstvo nad čuvanjem privida porodičnog mira.
Nova porodica zaslužuje prostor da raste
Brak ne mora da oslabi ljubav prema roditeljima. On samo menja poredak odgovornosti i bliskosti. Odrasla deca i dalje mogu biti pažljiva, zahvalna i prisutna, ali njihove najvažnije životne odluke sada treba da nastaju u razgovoru sa bračnim drugom.
Najzdravije porodice nisu one u kojima nema granica, već one u kojima se granice poštuju bez gubitka topline. Kada roditelji prihvate novu ulogu, a supružnici nastupaju složno i zrelo, šira porodica prestaje da bude izvor nadmetanja. Tada postaje ono što bi i trebalo da bude — oslonac novoj zajednici koja dobija priliku da se razvija na svoj način.
Za razmišljanje
- Da li važne odluke najpre razmatram sa svojim bračnim drugom ili sa roditeljima?
- Da li pomoć koju primamo od porodice sa sobom nosi neizgovorena očekivanja?
- Postoje li granice koje bi trebalo jasnije i ljubaznije da postavimo?
- Da li svojim savetima podržavamo brak svoje odrasle dece ili se nesvesno mešamo u njega?