Zašto je važno pitanje „Ko sam ja?“
U okviru razmišljanja o izboru bračnog druga nezaobilazno se nameće pitanje: Ko sam ja?
U najvećem broju slučajeva u potrazi za odgovarajućim bračnim drugom, mi pokušavamo saznati sve detalje o osobi s kojom se želimo udružiti za celi život. Zapravo želimo doći do maksimalnih informacija o tome, šta mi dobijamo stupajući u brak sa dotičnom osobom. Međutim, manji broj potencijalnih bračnih drugova bavi se pitanjem, šta dobija dotična osoba stupajući u brak sa mnom. Zato postoji potreba da razmatramo i pitanje: Ko sam ja? Šta ja nudim za brak? Ovde se ne misli na materijalne stvari, već na karakter.
Uz pitanje ko sam ja, dolaze i druga važna pitanja:
- Kako vidim sebe?
- Kako me doživljavaju drugi?
- Koliko se moja predstava o sebi podudara sa mojim stvarnim ponašanjem?
- Koje vrednosti, potrebe, strahove i očekivanja unosim u budući brak?
Pravilno poznavanje sebe može imati veliki, ponekad i presudan uticaj na izbor životnog partnera. Osoba koja ne poznaje sopstvene potrebe, slabosti, vrednosti i emocionalne obrasce teško će trezveno proceniti šta joj je potrebno u odnosu i šta ona sama može da pruži.
Samospoznaja je jedan od najtežih životnih zadataka. Retko zastanemo pred sobom i iskreno kažemo: „Želim da te upoznam. Želim da razumem ko si, šta te pokreće i zašto reaguješ tako kako reaguješ.“
Čak i kada pokušamo da sagledamo sebe, nije sigurno da ćemo biti potpuno objektivni. Skloni smo da svoje postupke objašnjavamo okolnostima, dok ponašanje drugih češće pripisujemo njihovom karakteru. Zato nam je ponekad lakše da analiziramo druge nego sebe.
Savremena psihologija, međutim, ne proučava samo druge ljude. Ona se ozbiljno bavi samopoimanjem, identitetom, emocionalnim obrascima, ličnošću, motivacijom i načinom na koji osoba razume samu sebe.
Slika o sebi utiče na gotovo sva područja života. Posebno dolazi do izražaja u međuljudskim odnosima — u prihvatanju i razumevanju drugih, komunikaciji, postavljanju granica, rešavanju sukoba i izboru bračnog druga.
- Kakvu sliku o sebi nosite sa sobom?
Mnogi ljudi u telefonu nose fotografije osoba koje vole. Rado pokazuju slike dece, unučadi, supružnika ili prijatelja i zadovoljni su kada te fotografije ostave lep utisak na druge.
Sopstvenu fotografiju najčešće nosimo samo u pasošu, ličnoj karti ili nekom drugom dokumentu. Ona uglavnom služi za identifikaciju.
Ipak, svako od nas stalno nosi još jedan portret, mnogo važniji od fotografije u novčaniku ili telefonu. Psiholozi je nazivaju slikom o sebi ili samopoimanjem.
Slika o sebi predstavlja naš unutrašnji odgovor na pitanje: Ko sam ja? Ona obuhvata ono što mislimo o svojim osobinama, sposobnostima, telu, vrednosti, odnosima, ulogama i životnim mogućnostima.
Taj mentalni portret snažno utiče na naš život. Od njega zavisi šta ćemo smatrati važnim, koje ćemo ciljeve postavljati, čega ćemo se plašiti, šta ćemo pokušavati, koliko ćemo istrajavati i kako ćemo tumačiti uspeh ili neuspeh.
Ako verujemo da smo nesposobni, možda nećemo ni pokušati ono za šta zapravo imamo potencijal. Ako sebe smatramo nepogrešivim, teško ćemo prihvatiti povratnu informaciju. Ako verujemo da nismo vredni ljubavi, možemo birati odnose u kojima se ta pogrešna slika stalno potvrđuje.
- Poteškoće sa slikom o sebi: realno i idealno ja
Svako od nas ima predstavu o tome kakav trenutno jeste i kakav bi želeo da bude. U psihologiji se često govori o realnom ja i idealnom ja.
- Realno jajeste način na koji trenutno doživljavamo svoje osobine, ponašanje, sposobnosti, potrebe i ograničenja. Ono nije potpuno objektivno, ali se može približavati stvarnosti kroz iskreno samoposmatranje, činjenice i povratne informacije ljudi koji nas dobro poznaju.
- Idealno japredstavlja osobu kakva bismo želeli da postanemo — naše ciljeve, vrednosti, nade i standarde.
Ove pojmove ne treba poistovećivati sa Frojdovim pojmovima ega i superega. Ego i superego pripadaju drugom teorijskom modelu ličnosti, dok realno i idealno ja opisuju odnos između doživljaja onoga što jesmo i onoga čemu težimo.
Određena razlika između realnog i idealnog ja može biti zdrava: ona nas podstiče na učenje i razvoj. Problem nastaje kada je jaz veoma veliki, kada su ideali nerealni ili kada osoba svoju vrednost uslovljava savršenstvom.
Veliki raskorak ne znači automatski da je neko „neurotičan“. Ipak, može doprineti hroničnom nezadovoljstvu, stidu, anksioznosti, osećanju neuspeha ili stalnom pretvaranju.
S druge strane, veoma mala razlika nije uvek dokaz zrelosti. Ona može značiti da osoba realno prihvata sebe, ali ponekad i da nema želju za rastom ili da ne primećuje sopstvene slabosti. Zdrava slika o sebi uključuje i prihvatanje i razvoj: prihvatam sebe kao osobu vrednu poštovanja, ali priznajem da još mnogo toga treba da učim i menjam.
Pitanja za lično razmišljanje
- Koliko smatram da vredim kao osoba?
- Da li mogu da prihvatim sebe sa svojim vrlinama i ograničenjima?
- Koje svoje osobine poštujem, a koje želim da razvijam?
- Da li su moja očekivanja od sebe realna ili tražim savršenstvo?
- Kako reagujem kada mi neko ukaže na grešku?
- Da li često poželim da budem neko drugi, jer verujem da ovakav kakav jesam nisam dovoljno vredan?
Odgovori na ova pitanja imaju važnu ulogu u radosti koju doživljavamo u odnosu prema drugima, izboru partnera i našem odnosu sa Bogom.
Nije presudno samo ko objektivno jesmo, već i šta verujemo da jesmo. Ipak, cilj nije da živimo u prijatnoj zabludi, već da svoje samopoimanje postepeno usklađujemo sa stvarnošću.
- Kako nastaje slika o sebi?
Temelji slike o sebi počinju da se razvijaju veoma rano, kroz odnos deteta sa roditeljima i drugim važnim osobama. Pre nego što može jasno da razmišlja o sebi, dete iz načina na koji ga odrasli gledaju, dodiruju, slušaju i umiruju prima prve poruke o tome da li je sigurno, prihvaćeno i vredno pažnje.
U najranijem razdoblju dete još ne razdvaja potpuno sebe od osoba koje se o njemu staraju. Postepeno uči da je zasebno biće sa sopstvenim željama, osećanjima i granicama.
Malo dete roditelje često doživljava kao veoma moćne i gotovo sveznajuće. Njihove procene lako postaju deo njegovog unutrašnjeg glasa. Ako često čuje: „Nesposoban si“, „Nikada ništa neće biti od tebe“ ili „Volim te samo kada si dobar“, takve poruke mogu dugo oblikovati njegovu sliku o sebi.
Nasuprot tome, dete koje doživljava ljubav, sigurnost, razumne granice i ohrabrenje lakše razvija stabilno osećanje vrednosti. To ne znači da će uvek imati visoko samopouzdanje, već da će lakše razlikovati: „Pogrešio sam“ od „Ja sam bezvredan.“
Slika o sebi ipak nije zauvek određena detinjstvom. Ona se menja tokom čitavog života kroz nova iskustva, odnose, uspehe, neuspehe, obrazovanje, veru, savetovanje i svesni rad na sebi. Prošlost utiče na nas, ali nas ne mora trajno zarobiti.
- Različite perspektive iz kojih posmatramo sebe
Umesto strogog razvrstavanja na šest potpuno odvojenih „slika“, korisnije je govoriti o nekoliko perspektiva koje se međusobno prepliću.
1) Slika koju imamo o sebi
To je ono što verujemo o svojim osobinama, vrednosti, sposobnostima i namerama. Ova slika može biti prilično realna, ali može sadržati i idealizovanje, potcenjivanje ili slepe tačke.
2) Naše stvarno ponašanje
Namera i ponašanje nisu isto. Možemo sebe smatrati strpljivima, dok drugi često doživljavaju našu razdražljivost. Možemo verovati da smo veoma iskreni, a istovremeno izbegavati da priznamo grešku. Zato se zdrava samospoznaja ne pita samo: „Šta sam želeo?“ već i: „Šta sam zaista uradio i kako je to uticalo na druge?“
3) Kako nas drugi doživljavaju
Drugi ljudi nisu nepogrešivi sudije naše ličnosti, ali mogu videti obrasce koje sami ne primećujemo. Posebno su vredne povratne informacije zrelih, dobronamernih ljudi koji nas poznaju u različitim situacijama.
4) Kako zamišljamo da nas drugi vide
Ponekad pretpostavljamo da drugi o nama misle loše, iako za to nemamo dokaze. To je naročito često kod osoba koje se bore sa stidom ili socijalnom anksioznošću. U drugim slučajevima verujemo da ostavljamo odličan utisak, dok ne primećujemo kako naše ponašanje deluje na okolinu.
5) Ideal kojem težimo
To je predstava o tome kakvi bismo želeli ili smatramo da bi trebalo da budemo. Ideali mogu usmeravati razvoj, ali postaju štetni kada su nerealni, tuđi ili povezani sa mišlju: „Vredeću tek kada postanem savršen.“
6) Celovitija i realnija slika
Realnija slika nastaje kada povežemo lični doživljaj, proverljivo ponašanje, posledice naših postupaka, povratne informacije drugih i vrednosti kojima težimo. Što je veći raskorak između onoga što mislimo o sebi i načina na koji se stvarno ponašamo, to je više prostora za nesporazume i probleme. Promena počinje onda kada bez samoprezira priznamo stvarnost i preuzmemo odgovornost.
Istraživanja o samopoimanju ukazuju na to da ljudi često postupaju u skladu sa slikom koju imaju o sebi. Ako verujemo da nismo vredni ljubavi, možemo odbijati bliskost ili stalno tražiti potvrdu. Ako sebe prihvatamo realno i sa saosećanjem, lakše podnosimo kritiku, učimo iz grešaka i gradimo stabilnije odnose.
- Biblijski pogled na čoveka: kako nas Bog vidi?
Biblija pruža slojevitu i uravnoteženu sliku čoveka. Ona ne poriče greh, slabost i odgovornost, ali čoveka ne svodi na njegove padove. Govori i o dostojanstvu, Božjoj ljubavi, oproštenju, obnovi i mogućnosti promene.
Biblija nam pokazuje:
- da smo stvoreni sa dostojanstvom i odgovornošću;
- da smo grešni i potrebna nam je milost;
- da nas Bog traži i prima;
- da u Hristu možemo dobiti novi identitet i novi smer života;
- da duhovni rast ne znači poricanje slabosti, već iskreno suočavanje sa njima u svetlosti milosti.
Kompleks manje vrednosti nije jednostavno dokaz poniznosti, niti je kompleks više vrednosti znak zdrave sigurnosti. I potcenjivanje i precenjivanje sebe mogu udaljiti osobu od istine. Biblijska poniznost znači videti sebe trezveno: ni kao bezvrednog, ni kao nepogrešivog, već kao odgovorno i voljeno Božje stvorenje kome je potrebna milost.
Dok razmišljate o izboru životnog druga, imajte na umu da se biblijska istina o dostojanstvu, grešnosti, milosti i mogućnosti promene koja se odnosi i na vas i na osobu koju upoznajete. To znači da partnera ne treba idealizovati, ali ni svoditi na njegove slabosti. Zrela ljubav vidi i vrednost i odgovornost.
- Može li se razviti zdravija slika o sebi?
Da. Slika o sebi nije nepromenljiva. Ona se može razvijati i postajati realnija, stabilnija i zdravija. Važno je znati da je Bogu stalo da sebe vidimo u istini. To je i u našem najboljem interesu.
„Uzdaj se u Gospoda svim srcem svojim, a na svoj razum ne oslanjaj se. Na svim putevima svojim imaj ga na umu, i on će upravljati staze tvoje. Ne misli sam o sebi da si mudar; boj se Gospoda i uklanjaj se oda zla.“ (Priče Solomunove 3,5–7)
Psihologija nam može pomoći da bolje razumemo svoje misli, emocije, obrasce vezivanja, načine odbrane i ponašanje. Stručno savetovanje ili psihoterapija mogu biti naročito korisni kada se borimo sa dubokim stidom, traumom, depresijom, anksioznošću ili ponavljanjem nezdravih odnosa.
Vera nam pruža još jednu važnu dimenziju: identitet koji nije zasnovan samo na uspehu, izgledu ili odobravanju ljudi. U susretu sa Božjom rečju i Hristovom milošću možemo istovremeno priznati greh i primiti oproštenje, videti slabost i dobiti nadu za promenu.
Za zdravu sliku o sebi nisu dovoljni samo znanje i analiza. Potrebni su mudrost, hrabrost, praksa, podrška i, za vernika, oslanjanje na Boga.
- Rad na sebi u saradnji sa Bogom
1) Razvijajte realniji uvid u sebe
Rad na sebi počinje iskrenim posmatranjem sopstvenih misli, osećanja i postupaka. Cilj nije samo okrivljavanje, nego razumevanje i odgovornost. Vodite beleške o situacijama u kojima snažno reagujete. Zapitajte se: Šta sam osetio? Šta sam pomislio? Čega sam se uplašio? Šta sam uradio? Kako je moje ponašanje uticalo na drugu osobu?
2) Prihvatite sebe, ali ne opravdavajte svako ponašanje
Prihvatanje sebe znači priznati da imate vrednost čak i kada pogrešite. Ono ne znači proglasiti svaku naviku zdravom ili odbiti promenu. Zdrava rečenica glasi: „Ja sam vredna osoba koja je pogrešila i koja može da preuzme odgovornost, popravi štetu i uči.“
3) Tražite iskrene povratne informacije
Razgovarajte sa zrelim ljudima kojima verujete. Pitajte ih koje vaše snage primećuju, ali i šta u komunikaciji sa vama doživljavaju kao teško. Ne prihvatajte svaku tuđu procenu kao apsolutnu istinu. Uporedite više izvora, razmotrite konkretne primere i obratite pažnju na obrasce koji se ponavljaju.
4) Vežbajte aktivno slušanje
U susretu sa drugima učimo i o sebi. Kada pažljivo slušamo bez pripremanja odbrane, nepoznati delovi našeg ponašanja postaju vidljiviji. Umesto da odmah odgovorite: „Nije tako“, pokušajte da kažete: „Pomozi mi da razumem kada si se tako osećao pored mene.“
5) Ne proglašavajte sopstveni razum nepogrešivim
„Čoveku se svi putevi njegovi čine čisti, ali Gospod ispituje duhove.“ (Priče Solomunove 16,2)Lao Ceu pripisuje se misao: „Ko poznaje druge, mudar je u znanju; ko poznaje sebe, istinski je mudar. Ko savlada druge, snažan je; ko savlada sebe, istinski je moćan.“ Svi smo skloni subjektivnosti. Zato su nam potrebni molitva, činjenice, tuđa perspektiva i spremnost da korigujemo zaključke.
6) Prestanite da bežite od sebe
Čovek može ispuniti život poslom, obavezama, informacijama i poznanstvima kako nikada ne bi ostao nasamo sa svojim unutrašnjim svetom. Aktivnost nije isto što i zrelost. Odvojite vreme za tišinu, molitvu, vođenje dnevnika i iskreno preispitivanje. Korisna je i poznata molitva za smirenost:
„Bože, daj mi spokojstvo da prihvatim ono što ne mogu promeniti, hrabrost da promenim ono što mogu i mudrost da razlikujem jedno od drugog.“
7) Menjajte sebe pre nego što pokušate da menjate sve druge
Nismo rođeni kao završene i savršene osobe. Potrebno je da stalno učimo, sazrevamo i popravljamo svoje ponašanje. Baltasar Gracijan je ukazivao na to da poboljšanje počinje upoznavanjem sebe. Lakše je zaštititi sopstvene noge obućom nego pokušati da čitavu zemlju prekrijemo tepihom. Slično tome, plodonosnije je menjati sopstveni odgovor nego zahtevati da se ceo svet prilagodi nama.
„Jer ako ko misli da je što, a nije ništa, vara sam sebe. A svaki neka ispita svoje delo…“ (Galatima 6,3–4)
8) Učite iz odnosa
U radu sa bračnim parovima često sam primećivao da jedan partner veoma detaljno opisuje mane, greške i „senke“ drugoga, a retko vidi sopstvene. Supružnici kritički procenjuju jedno drugo, ali ne i sebe.
Takav pristup obično ne rešava problem, već ga pogoršava. Tražimo trun u oku partnera, a ne primećujemo brvno u sopstvenom. Okrivljujemo druge, a sebe štedimo; kritikujemo druge, a svoje postupke opravdavamo; pokušavamo da menjamo sve oko sebe, ali ne i sebe.
Napredak počinje pitanjem: „Koji je moj deo odgovornosti i šta ja mogu da promenim?“ To ne znači preuzimati krivicu za tuđe nasilje ili neodgovornost, već jasno razlikovati sopstvenu odgovornost od odgovornosti druge osobe.
9) Čuvajte se samo precenjivanja i samo potcenjivanja
Pogrešna procena sopstvenih sposobnosti može biti skupa. Ljudi sa realnijom samo procenom spremniji su da priznaju neznanje i greške, ali i da prepoznaju svoje dobre sposobnosti bez lažne skromnosti.
„Svaki se put čoveku čini prav, ali Gospod ispituje srca.“ (Priče Solomunove 21,2)
Zrela samo procena ne govori ni „Ja sam bolji od svih“ ni „Ja ništa ne vredim“, već: „Imam vrednost, darove i odgovornost; imam i granice, slabosti i potrebu da učim.“
- Kako slika o sebi utiče na izbor bračnog druga?
Način na koji vidimo sebe utiče na to koga ćemo primetiti, šta ćemo tolerisati i šta ćemo očekivati od veze.
- Osoba koja veruje da nije vredna ljubavi može prihvatiti ponižavanje jer misli da bolje ne zaslužuje.
- Osoba koja se precenjuje može stalno tražiti „savršenog“ partnera i potcenjivati svakoga koga upozna.
- Osoba koja se boji napuštanja može prerano ući u brak samo da ne bi ostala sama.
- Osoba koja ne poznaje svoje vrednosti može birati prema trenutnoj privlačnosti, bez razmišljanja o karakteru i životnim ciljevima.
- Osoba sa realnijom slikom o sebi lakše prepoznaje i svoje potrebe i granice, ali i vrednost i posebnost druge osobe.
Zato pre odluke o braku treba pitati ne samo: „Da li je ova osoba prava za mene?“ nego i: „Kakva sam ja osoba u odnosu? Da li umem da slušam, priznam grešku, postavim granicu, pokažem nežnost i ostanem odgovoran?“
Zrela samospoznaja ne uklanja svaku neizvesnost, ali pomaže da partnera biramo slobodnije — ne samo iz straha, usamljenosti, potrebe za potvrdom ili želje da neko drugi reši naše unutrašnje probleme.
- Svetlost kroz koju posmatramo sebe i svet
Način na koji posmatramo sebe utiče i na način na koji tumačimo ljude i događaje. Isus kaže: „Sveća je telu oko. Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, sve će telo tvoje biti svetlo; ako li oko tvoje bude kvarno, i telo je tvoje tamno.“ (Luka 11,34)
Ovaj tekst prvenstveno govori o duhovnoj i moralnoj percepciji, a ne neposredno o psihološkom pojmu slike o sebi. Ipak, može se primeniti i na naše unutrašnje gledanje: ako je pogled iskrivljen strahom, ponosom, stidom ili zavišću, i sebe i druge tumačićemo kroz tu tamu.
Zato je važno proveravati „svetlost“ kroz koju gledamo. Da li sebe posmatramo kroz istinu i milost ili kroz osudu i pretvaranje? Da li druge gledamo kao ličnosti ili samo kao sredstva za potvrđivanje sopstvene vrednosti?
Zaključak
Naša procena sebe često je nešto povoljnija od procene koju o nama imaju drugi, mada kod nekih ljudi može biti i izrazito negativna. Zbog toga samospoznaja nije površno istraživanje zanimljivih delova ličnosti, već dugotrajan proces sazrevanja našeg „ja“.
U nastojanju da upoznamo sebe ne treba odbacivati saznanja psihologije. Ona nam mogu pomoći da razumemo emocionalne obrasce, odbrambene mehanizme, odnose i posledice sopstvenog ponašanja.
Istovremeno, od srca preporučujem Hrista kao Učitelja i njegovu Reč kao nezamenljiv izvor duhovne samospoznaje. U Hristu možemo videti i istinu o svojim slabostima i istinu o svojoj vrednosti. On nam daje mudrost da prepoznamo svoje darove i ograničenja, ali i vrednost i slabosti budućeg životnog druga.
Svakodnevno možemo upućivati molitvu:
„Pronikni me svega, Bože, srce mi upoznaj, iskušaj me i upoznaj misli moje; pogledaj, ne idem li putem pogubnim, i povedi me putem večnim!“ (Psalam 139,23–24)
Neka vam Hristos bude prijatelj i savetnik u nastojanju da upoznate sebe, izgradite zdraviju sliku o sebi i mudro birate osobu sa kojom ćete deliti život.