Obostrana odgovornost bračnih drugova za brak

U ovom članku ću se dotaći nečega što je za brak od izuzetnog značaja a što neki bračni drugovi previđaju, ne zapažaju ili ne žele to da prihvate.
Za život u braku potpuno su odgovorni bračni partneri kao pojedinci, a ipak su istovremeno međusobno zavisni. Sve što se događa, ne bi se dogodilo kad bi se jedan od bračnih partnera drukčije ponašao. Postoji puna odgovornost svakoga od njih usprkos potpunoj međusobnoj zavisnosti. Njihova razmišljanja, odlučivanja, maštanja, snovi, osećanja ostvaruju se udvoje, i uslovljena su obostrano. Egzistencija jednoga je egzistencija drugoga. Oni su telesno rođeni kao različita bića, ali im duše urastaju u odnosni splet njihovog braka. Oni su individualne varijacije bračne cjeline i osobno izražavaju tu cjelinu.
Za sve u braku postoji obostrana odgovornost. U njemu treba raditi ono što se oseća (pozitivno) i ne čekati na bračnoga druga. Svaki treba da deluje u svoje ime, da bude odgovoran i da stoji iza toga. Ne sme se sve prebacivati na partnera. I u braku treba stajati na vlastitim nogama. Partner koji ne izgovori što osjeća i ne pita što želi razumeti, ostaje pasivan a prihvatanje pasivnosti je negiranje partnerovog »ja« i čini ga nesposobnim da nešto u braku promeni.

Kod bračnog partnera prepoznaju se crte koje se kod sebe potiskuju. Nije u stanju svoje osećaje doživeti kao vlastitu aktivnost, nego veruje da mu partner uzrokuje te osećaje a ne sam sebi. Ako se to shvati, tada se ne može više partneru prebacivati što ga muči, ne može se krivica za sve prebacivati na drugoga. Svaki bračni partner stvara svoje osećaje. Partner u drugome izaziva osjećaj krivice kad sebi tajno to sam predbacuje. Spreman je da bude povređen pa se uz pomoć partnera konkretno vređa. Tvrdeći da ga partner vređa i u njemu izaziva osećaj krivice, pretvara neuspeo i loš odnos prema sebi u poremećaj odnosa s njim. Ako uspe promijeniti sebe, tada se menja i bračni odnos, a u pravilu i partner.

Sve to treba imati u vidu kad se radi o rastavi braka. Ona nije nešto što se dogodilo i nama kao i drugima. Svojim ličnim i obostranim ponašanjem u braku partneri su do nje doveli. Ona je njihovo a ne djelo nekakve sudbine, slučaja, »trećega« ili »treće«. Ona je normalni i očekivani rezultat obostranog neodržavanja i zapuštanja bračnog odnosa i pasivnosti bračnih partnera u njemu. Uzroke ne treba tražiti u »susedstvu« niti na njegovom ili njenom radnom mestu, nego u sebi, u svome obostranom ponašanju, u izostanku bračnoga dijaloga. Brak je živi organizam koji treba hraniti, negovati, podržavati. Sam po sebi, pre ili kasnije, on ide prema raskidu, rastavi koja može biti formalna ili i neformalna, sudski potvrđena, ali i prećutno prihvaćena. Sve je veći broj »unutrašnjih rastava« u brakovima. Prema spolja je sve OK, a iznutra braka već davno nema. On se pretvara u »sustanarstvo« ili »podstanarstvo« s oskudnim ili nikakvim međusobnim odnosima bez emocija, ljubavi i međusobnog uvažavanja. To je »mrtvi brak« s ugašenim »bračnim i porodičnim ognjištem«, u kojemu je »hladno« ne samo bračnim partnerima nego i njihovoj djeci.

dr David Bibulović